MOJA DUŠA
Sneva
seva
drhtajem stvorena
tebi otvorena
Snuje
kuje žudnjom opečena
tobom osenčena
Vri
zri
sevdahom čeka
buđenje iz daleka
GDE IDE LJUBAV
I sada, posle rastanka…gde ide ljubav?
Moja ljubav uvek ide uz mene…
Poput mora je, ja sam tek mala kapljica u njoj….
Poput neba je…tek sam razvejani oblačić….
Poput svetlosti je….tek sam mali plamičak, i ne vidim se u njoj….
Ja uvek idem u svojoj ljubavi
Ljubav, to sam ja
Ja – to je ljubav….
STRELA
Osećam se kao odapeta strela.
Ne znam ko je strelac.
Ne znam gde je meta.
Letim.
Vetar.
Praznina.
Sad znam!
Meta je moje srce!
ARROW
I feel like shoot an arrow.
I do not know who the shooter is.
I do not know where the target is.
I’m flying.
Wind.
Emptiness.
Now I know!
Target is my heart!
PREDOSEĆAJ
I ne znam mu oči
i ne znam mu glas
a opet mislim da ću
ga umeti prepoznati.
Po nekoj meni – dalekoj,
zatočenoj u njegovom snu.
PRESENTIMENT
I do not know his eyes
I do not know his voice
and yet I think I
know how to recognize it.
According to a me – distant,
Detained in his dream.
PISMO (U) NEPOZNATO(M)
Ne poznajemo se….. a znamo se već eonima.
Duboko u sebi mislim da nosim tvoj lik, u samom srcu srca.
Na dnu mog pogleda ogleda se pogled tvoj.
Ja udahnem; ti izdahneš.
Jedan otkucaj mog, sledeći tvog srca.
Razdaljina među nama se opasno smanjila; ne meri se više životima.
Skoro te mirišem. Skoro te moja kosa golica po bradi.
Ti si ono neuhvatljivo što blesne u trenutku treptaja,brzo, poput zvezde padalice….
Ramena moja negrljena zriju do tvojih zagrljaja. Po koži nalazim otiske tvojih prstiju…u kosi zvezdanu prašinu tvojih snova….
Duša moja plete venčić, peva, i čeka….
LETTER (TO/INTO) UNKNOWN (ONE)
I do not know it ….. and we know it for eons.
Deep down I think I carry your character, in the heart of the heart.
At the bottom of my views is reflected in your view.
I breathe; you breathe.
One of my beat, following your heart.
The distance between us is dangerously reduced; not measured more lives.
Almost smell you. I almost did my hair tickling his chin.
You are what you flashed elusive at the time flashes, quickly, like a shooting star ….
My Shoulders without hugging mature until your arms. The skin find your fingerprints … in your hair stellar dust of your dreams ….
My soul weaves corolla, singing, and waiting ….
KENŠO NA RECI
Nestvaran predeo (mog srca)…
Da sam htela da izmislim pejzaž sa sopstvenu sebe, ovako bi izgledao….Milošću Tvorca sam ga srela.
Otada ga nosim – u sebi. I znam, jedna JA je ostala na reci. Baš tu, ispod slapa. Kao neki eterični dvojnik, dvojnik duše. Kao rečna vila.
I zove me…da se ponovo sretnemo, i ucelovimo….
Verujem, biće to uskoro…
Slutim, biće ponovo grmljavina, kao nekada na dan Sv.Gavrijela….Spremam se za susret, čistim srce, duša treba da bude čista poput prvog snega….
Zato valjda suze…zato valjda sve.
Ali ono što pruža najveću nadu -to je taj unutarnji smešak…tu je …i zrije…
KENŠO ON THE RIVER
Unreal landscape (my heart) …
If I wanted to invent a landscape with its own self, this would be like….grace of the Creator …. I met him.
Since then wear it – in itself. I know, one I stayed on the river. Right there, under the waterfall. As an etheric double, the double soul. As river villa.
And called me … to meet again, and achieve wholeness….
I believe it will be soon …
I suspect, will again thunder, as once per day St. Gabriel …. I’m getting ready to meet, pure heart, the soul should be as clean as the first snow ….
So I guess the tears … so I guess all.
But what gives the most hope-it is this inner smile … there is … and ripens …
ruža je ruža je ruža
Žena je žena je …žena.
Ne mogu ti se do kraja otkriti; onda te neće golicati tajna….Nećeš znati čiji mi to odraz viri u uglu oka; tvoj, ili nečiji drugi….Čiji eho se čuje na dnu moga smeha, ima li tragova koji se dešavaju unapred, nepredvidivih, u oblini ramena….
A kako ćeš me voleti ako me ne upoznaš?
Za nedosanjanom ćeš čeznuti…Za onom koju krije izmaglica tvoje žudnje, i nemira…Za kojom ti se otkida uzdah….Za onom, za koju slutiš da ti šalje poruku putem zvezda, i kada vidiš padalicu, da i ona smišlja želju….
Ali kako ćeš me voleti ako nisam stvarna, već samo tvoj san?
San sam.
Sama sam,
Sve sam san.
Ne mogu ti se do kraja otkriti…onda te neće mamiti srna što je pred tobom hitro pobegla u gustiš…
Sam moraš da odlučiš…pratiš li moje, ili svoje srce….
Žena je žena je ….žena.
rose is a rose is a rose
The woman is a woman … a woman.
I can not reveal it to the end; then you will not tickle secret …. You will not know which we reflect in the corner of the eye sticking out; your, or someone else …. Whose echo is heard at the bottom of my laughter, is there evidence that may occur in advance, unforeseen, the curve of shoulders ….
And how will you love me if you do not meet?
For unfulfilled … you’ll long for that which lies mist your desire, and unrest … For that you tear off a sigh …. For one, which bode that sends a message through the stars, and when you see a falling star, and that she devises a wish ….
But how will you love me when I’m not real, but only your dream?
I am dream.
Only I.
All of me is dream….
I can not reveal myself until the end … then you will not lure deer that is in front of you quickly run off into the bushes …
Only you have to decide … if you follow my, or your heart ….
A woman is a woman …. the woman.
SOUL MATE
Prosto ne mogu da verujem…igramo li se skrivalice?
“Nismo se poznavali cela dva detinjstva
i dva rana mladanja
kada ljubav cakli u granju kao prolećna kiša….
A slutim, koža mi zna, da bi izmislili igru koja bi nas oboje zanimala…”
Budim se…i jutro mi donosi tvoje osmehe, ulovim ih u uglovima sobe….Makurokuruske! Za tren nestanu…Čarobni čađavci, mali kućni duhovi….Šalješ mi pozdrave?
Želiš da kažeš – da smo opasno blizu….
Srce je počelo da tuče. Oh, dolazi neko ko me poznaje odavno.
Još od vremena kada su proročice živele na delfima. Neko ko zna za moju skrivenu strast prema delfinima. Neko ko me je gledao kako letim kroz oblake na krilima oluje i preskačem gromove….
Dolazi, jer konačno sam JA spremna da dođe…
Seledeći kadar: tradicionalni japanski pozdrav. A onda, oči iznad isukane katane….Te oči….Dublje od najdubljeg mraka u samom srcu šume. Punoća tišine.Tišina krvi. Krvlju te slušam….Srce -bije…tup-lup; tup-lup; tup-lup; to više nije moje srce! Srca nam biju ukorak, istim ritmom….Da li si ti moja zmišljeni neprijatelj, da li si ti onaj sa kojim se borim u kati?
Da li si ti moja senka?
A onda -pesma….
Kao haiku….Ja sam napisala prvu rečenicu
Muški princip napisao je drugu….
Isukani mač
mora bar da iseče tišinu
pre nego što se vrati u korice….
Ponoćni mesec
grli reku ispod kapljica u borovim iglicama
Huk brzaka…disanje tišine….
Odlazim na reku….Pratiš me…Nevidljivi dlan tvoje ruke kao uporište iza moje leve plećke…
Nadam se da si duša koja je živa…Jesmo li se već sreli?
Drveće mi se smeši, maše mi radosno, prosto me ljubi….Zemlja je gipka i topla. Sunce na zalasku. Reka…divlje patke, usamljeni slavuj u ljubavnom zovu…bubamare….Trava raste pred mojim očima…
Spremam se za počinak…Oče naš….Ušuškana ispod ćebeta, osećam nečiji nevidljiv zagrljaj….
Poljupce u kosi….i tonem u san…
Prosto ne mogu da verujem – igramo li se skrivalice?
JIN&JANG
Meko i čvrsto…
Hladno i vrelo…
Lako i teško…
Tama i svetlo
Nežno i grubo…
Mokro i suvo…
Široko i usko…
Eho i tišina
Sporo i brzo…
Lepeza i mač…
Srce i um…
Sunce i mesec
Zlatni presek….
ZAGRLJAJ
Ne grli me niko
tako divlje a tako nežno
tako snažno i neizbežno
tako žudno
neizmerno žedno
obuhvatajući me celu
potpuno a istovremeno
bivajući u svim porama kože
mešajući se sa znojem, suzama, krvlju
sa svime što jesam
strasno
neprekidno
neštedimice
bez prestanka
bez popuštanja stiska
ostaje mi samo da se potpuno predam i
prepustim…
Ne grli me niko
niko
kao reka…
KUMITE
Neko me je jednom pitao kako to izgleda…
Oči u oči sa neprijateljem…
Prvo – ritualni pozdrav…
Onda – počinje….
Gledamo se…sa fokusom uperenim u predeo između obrva…ali obuhvatajući pogledom kompletno sve…Srce…nema srca….
Misli…? Treba umiriti um.
Glatka površina jezera…mesec se ogleda.
Nema misli.
Tu sam, a nisam tu.
To nešto ide kroz mene. Nije JA i ne pripada meni.
Kreće! Ne stigne ni misao..a već – blok…pa kontra napad….solarna čakra….lice se samo malo iskrivilo, tek malkice ulubljeno bolom…nije se dobro stegao, stomak je bio premek…Misao! Skupo me je koštala…mavaši skoro u vrat….
Znoj…I dah….
A onda – KIAIIIIIIII!!!!!!
Moj? Njegov? Niko više ni ne zna….
Vreme je stalo poput frozen spell-a u igricama sa magijom…
Samo jedan kosi šuto u vratnu žilu….zateturao se trenutak, celu večnost….i ako kada se urušava soliter od temelja počinje da pada teško…
Oči u oči sa neprijateljem…
Ritualni pozdrav.
Te oči – to nisu njegove oči!
To lice – to nije njegovo lice, ni usne, ni veđe….
To sam ja.
To sam JA.
Preobražaj(Metamorfoza)
…
..
Osećala je laganu struju sa površine lista. Na početku, bilo je to samo peckanje, slabi
impuls jednog drugog života.
…
Taj list je zvao. On je mamio. Tom čudnom, zagonetnom strujom što je izazivala tako
prijatan osećaj golicanja i blage toplote po jagodicama prstiju. Osećaj nalik onom titranju
uzbuđenja koji se rađa sa poljupcem.
…
Cela biljka je pulsirala pred njenim očima. A ona, iznenađena i uplašena, htela je da ne
veruje. Htela je da sanja; da sve to gleda kao film, kao da se nekom drugom dešava… Ali,
osećala je… Osećala je da je biljka miluje toplotom, da joj šapuće, da je voli, i dok joj je
slepoočnicama tutnjala jeza, srcem se smešila… Osećala je prvi put u svom životu. Nikada
do tada nije shvatila KOLIKO može da bude srećna, KOLIKO može da voli. U istom
trenutku činilo joj se da ludi, da se survava u bezdan, da je odjednom izbačena sa planete
Zemlje u Kosmos, u bestežinsko stanje. U sledećem deliću nečega što mi ljudi još uvek
zovemo vremenom, osetila je pravu poplavu energije i sve jače talase radosti.
…
Rascep, koji je načeo njen razum, između svega do sada priznatog, dokazanog i važećeg
kao logično, i onoga što je shvatila u jednom jedinom trenutku, sažimajući se u biljku, bio je
neizdrživ. Bio je jeziv.
…
A onda je počeo preobražaj.
…
Osetila je u sebi bezbroj nemirnih, ubrzanih zelenih zrnaca, bezbroj pulsiranja i kruženja,
ritam koji nije poticao od srca, već od pumpanja i proticanja vode. I čitavim svojim telom
osećala je SVETLOST, svuda i opet svuda, razlivenu oko sebe i u sebi. Osećala je tanke
sunčeve zrake i fina strujanja vazduha po svojoj površini. U sebi je osećala stalnu deobu
ćelija, zelenih i jedrih, i vodu, vodu, vodu… Osećala je kako raste, negde u vis, uranjajući u
svetlost, u toplotu, kako je sve šira i sve bliža nebu. I bila je spokojna. Osećala je SVE.
…
Tako se rađala ponovo u sebi – iz sebe. Samu sebe je rađala, ne neku novu – već onu staru,
pradavnu. Ne da se podmladi, već da se ponovo pozna. I da se sačuva.
…………………………………………………………………………………………………….
Tražili su je sutradan, i prekosutra, i naksutra. Nigde je nije bilo. Nikako se nije javljala.
Nikakav razlog da pobegne ili da se ubije nije postojao. Svi tragovi su vodili samo do bukve
obgrljene mladim bršljanom. Dalje od toga, ipak, nisu videli.
LEK ZA SRCE OD ČELIKA
Nekada davno…
Baba Jaga je bila sasvim mlado i prelepo devojče. Živela je u poslednjoj kućici u selu, tik do šume lešnika. Rano je ostala siroče; roditelji su je dobili pod stare dane, i već sa petnaest godina ostala je sama na svetu. Uglavnom je boravila u šumi, družeći se sa drvećem i ostalim šumskim rastinjem, i sa životinjicama…a naročito vevericama. A najviše je volela da jede šumske bobice i lešnike.
Živela je od predenja vune, tkanja i šivenja; bila je jako vešta u tome. A tkanina koju bi ona isprela i izatkala, zadobijala je čarobna svojstva. O tome se uveliko pričalo u selu – ne samo što je izgledala čudesno, nego je zaista i imala takvu moć. Da štiti od uroka; da zadobija devojačka srca; da usevi dobro rode….Devojka kao da nije bila svesna toga; ali je uvek imala posla, i seljani su neprestano iskali da im načini ovo ili ono….tim svojim zlatnim ručicama.
A kad god je mogla, bila je u šumi, brala lešnike i hranila veverice.
Nije čudo što se u nju zagledao šumski demon, Lesnik. Nevidljiv i nečujan, kretao se za njom ne ostavljajući senku; istina, nekada joj se činilo kao da je neko promatra; ali u šumi je bilo toliko živog sveta! Lesnik je bio opijen njenom lepotom. Zakleo se sebi da će devojka jednog dana – što pre – biti njegova.
Utom, jednog dana, baš uoči samog proleća, u kolibicu na kraju sela udje naočit naručilac posebne robe. Mladić je bio plećat, visok, razbarušene crne kose, otmeno obučen, sve u svilu i u kadifu….a iz crnih očiju su mu sevale varnice.
Zovu me Simargl – rekao je svojim baršunastim baritonom.
Naručio je tri košulje od mlade tkalje: da isprede predivo koje je doneo, da izatka tkaninu, potom da ih sašije.
Doneo je neko specijalno runo, nekoliko džakova, svo svilenkasto, i blistavo belo. Devojka je prvi put u životu videla tako nešto. Šta je ovo? – pitala je. To je runo jednoroga – rekao je mladić. Nije mi dozvoljeno da ti posao platim novcem; zauzvrat, daću ti rog jednoroga…reče oklevajući. Ona ga pogleda jednim dubokim pogledom, malko pocrvene i reče: pristajem. Treba da bude gotovo za tri nedelje – reče naručilac.
Runo je ubrzo bilo ispredeno u svilenkastu blistavu nit, izgledala je poput munje ispredena na preslici. Počela je da tka platno….i za sve vreme tkanja osećala je neku čudnu toplotu, pucketanje i elektricitet koji je dopirao od materijala… Platno je imalo magičnu moć da zaštiti biće koje ga bude nosilo od svakoga zla; da po želji učini nevidljivim, i neodoljivim za suprotni pol. Ali to devojka nije znala…Mladiće je uskoro došao radi uzimanja mera za krojenje košulja. Sa sobom je poneo ića i pića i svakakvih đakonija….
Ostao je tri dana i tri noći.
Za to vreme šumski demon Lesnik potamneo je od jeda i besa. Namah je sva šuma opustela, a skvrčeno i požutelo lišće je opalo. Navukla se neka tamna, skoro crna magla, kao od čađi nad leskama. Pozvao je k sebi Karakondžulu i podsetio je da mu duguje uslugu…ona, kao da se obradovala kada je čula o čemu se radi, kezeći se svojim krivim šiljatim zubima i radosno trljajući ruke sa ogromnim kandžastim noktima. Za par sati donela mu je dva specijalna kolača na srebrnom tanjiriću. On htede da podigne jedan, ali ona ga brzo spreči; Ne diraj, reče – smejući se poput hijene; i samo mirisanje je opasno…hehe. Ostavili su kolače na dovratku, i sakrili se iza goleme stene koja je natkrilavala obližnji zdenac.
I čekali…
Tek u zoru su se vrata otvorila. Prvi je izašao Simargl, sav blistav i raspoložen. Bio je obukao jednu od novih košulja. Iza njega se ukazala devojka, u prelepoj haljini boje divlje ruže….mladić se okrenuo ka njoj i njih dvoje su se strastveno poljubili…. Činilo se da se nikada neće razdvojiti.
Lesnik je nervozno čupkao svoju kozju bradicu.
Ah…kao da je poljubac bio poslednji!
Opijeni jedno drugim, nisu videli dalje od svog nosa. Nisu videli upropašćenu, bolesnu šumu; ni tešku neprirodnu maglu koja se nadvukla nad njom. Na nesreću, ono što su spazili bili su kolačići na bleštavom srebrnom poslužavniku; mladić se saže i uze ih. Kako pažljivo!- reče i pruži jedan kolačić voljenoj, a drugi stavi u svoja usta.
Mladiću nije bilo ništa…. Ali devojka, devojka je pala uz krik i ostala da leži kao mrtva…Nešto nije u redu; pomisli Lešnik, ovo nije trebalo da se desi….samo je trebalo da se mladić pretvori u grdobu; okrete se da potraži Karakondžulu radi objašnjenja, ali nje već nigde ne beše…
U medjuvremenu se devojka strahovito menjala; njeno prelepo telo preobrazilo se u zgrčeno i ružno telo stogodišnje starice. Skupila se, smežurala i požutela; kosa joj se proredila i posedela…uglavnom zadobila je obličje po kome i znamo baba Jagu.
Jedino su joj oči ostale iste, tamne kao dva noćna jezera.
Uzalud je Simargl pokušavao da poništi čini, ništa nije uspevalo. Na kraju se pretvorio u svoje pravo obličje, u Zmaja i probao čak sa Zmajevskom magijom…
Tako su na tlu, ispred kućice sada bili ružna baba Jaga i strašni zlatni, ognjeni Zmaj.
Baba Jaga se odvuče do zdenca i zagleda u sopstveni odraz.
Okrenu se Simarglu i reče mu: idi i ne vraćaj se nikada više. Želim da me pamtiš kakva sam bila, a ne šta sam postala.Ako se ikada budem ponovo preobratila u svoje pravo lice, dunuću u rog…i ti ćeš doći.
Ako ikada nađem način da ti pomognem, doćiću i pre toga – reče Zmaj plačući. Zmajeve suze padajući do tla pretvarale su se u male rubine….
I devojka-baba gorko zaplaka. Suze padoše u zdenac; suze besa, mržnje i kletve, i otrovaše i zagadiše tu malu reku…a kasnije i svu vodu na planeti.
Ona prokunu onoga koji je to uradio, i svo njegovo potomstvo, i kletva pade neumitna i reska poput oštrice sekire po deblu. Od toga dana sva šuma neizbežno umire…do današnjih dana.
Srce joj se premetnu u srce od čelika.
Na Zemlji sada imamo zatrovanu vodu i umiruće šume… dok se mržnja, bes, i bezosećajnost ne preobraze u prihvatanje, radost i saosećanje.
Verujem da Simargl još uvek traga.
Sve dok ne pronadje čudotvorni lek da se čelično srce premetne u ljubav.
kamilicakamilica 